KRITIKE
LJUBAV KAO MIT I LJUBAV KAO RELIGIJA
Marijana Mladenovic: „Tebi, inspiracijo moja", autorsko izdanje, Beograd 2008.
„Moja ljubav je duboka kao okean.
Moja ljubav je visoka do neba."
M. Mladenovic
Ljubav je beskraj lepote, ali i uzdah razocarenja - kaze pesnik. Ljubav je metafizicka i fizicka opsesija cula, zakljucuje filozof. Ali, ljubav je osnov nase povezanosti u trajanju za nas i druge kojima se ljubav daje kao najveci poklon - zapisali su mnogi obicni, no i pobozni ljudi. U svakom slucaju, za razliku od mrznje, ljubav je „pravo zdravlje covekove prirode", sto mrznja nije kao „posast greha i surovosti".
U prvoj knjizi svoje intimisticke poezije „Tebi, inspiracijo moja", Marijana Mladenovic, ljubav oseca kao gensku supstancu bica iz koga zrace svetla ljubavne lepote i zanosa. Sva uzneta u visine ljubavnih cari, pesnikinja je zapisala: „Srecan je svako ko uspe da prepozna takvu iznenadnu sansu da se probudi i ozivi... Ja sam imala tu srecu... Taj neko, taj nedosanjani san, ta iluzija... ta ogromna snaga neostvarene ljubavi, bio je moja inspiracija..."
U pomenutoj zbirci pesama od sna i jave ljubavi, pesnikinja predaje celu sebe ushitu ljubavnog zanosa. Ona veruje da je srecna samo kada voli, ona zna da je „srce centar ljubavnog zara", zna da „ljubav nije gresna" i da se uz nju i sa njom lakse i lepse zivi, da je zivot sa voljenim covekom b a j k a, koja nije imaginacija vec susta stvarnost zivotne jave. U tom uverenju traje njena unutrasnja zivotna snaga, njena lepota culnog dozivljaja, njen poziv da se u „ljubav dodje i u njoj sagori kao panj na ognjistu".
Pisuci poeziju jos iz skolskih dana, Marijana Mladenovic je zdrav odnos prema ljubavi ponela iz „zdravog tela i duha", iz uverenja da iz ljubavi sve potice i da je ona nadahnuce svega lepog, plemenitog i bozanskog. U prvoj svojoj zbirci, Mladenoviceva je iskazala celu svoju licnost: ona je ljubavni zov u ranoj mladosti; ljubav je njena misao vodilja kroz zivot - i, opet, ljubav je njen oslonac u svemu sto cini coveka - covekom, uvek spremnim da se „da nekome", ali i da „dobije ljubav od nekoga".
Gotovo cela zbirka homogenih stihova, ispisana „na dusak" - „Inpiracijo, tebi moja", ili tacnije „Tebi, inspiracijo moja", vrvi od zanosa ljubavnog nadahnuca koje se iz pesme u pesmu preliva kao vodeni kladenac. Pesnikinja uzima za objekat voljenog coveka i obraca mu se bez ustezanja i bez „srama sto ispoveda svoju molitvu cula". I kada voljenom cestita „novo leto", i kada govori „voli me, makar i lazno", kada kaže „zauvek si ti", kada napominje da ga zudno „ceka", pa i kada se oprasta od voljene ljubavi odlazeci u „svet praha", ona ne posustaje energijom duhovne lepote ni snagom emocionalne iskrenosti: Mladenoviceva je spontani, autenticni, otvoreni partner u ljubavi i kod nje nema okolisenja. U nevezanom stihu, bez postovanja versifikacione skale rime i ritma, slobodno i bujicno, ona ispisuje sustinu svoga v o lj e nj a i sintezu svog zdravog osecanja pred kojim se ne „stidi i srami", pred kojim stoji uspravno „kao bor" i peva melodiju srca koje je plavetno, mlado, uvek spremno da se da onome koji je emotivni izazov njenog bica.
Prateci koncentraciju emocija u pojedinim pesmama Marijane Mladenovic, osecamo da u njenoj pesmi nema posustajanja. Istog su osecanja zaljubljenosti i u pesmama koje se izlivaju bez „racionalne smisljenosti" i u pesmama u kojima se javlja spontana emocija, uvek jasna i prozracna, nenametljiva i zorna, uvek pesma „iz srca - srcu", bas kao pev prolecnog stiglica koji najavljuje zelenog viteza kao simbola proleca.
U zbirci lakih, leprsavih i uvek neskrivenih osecanja "bozanske ljubavi", jer lj u b a v je i „dar neba, dar Visnjega", pesnikinja nije „ugruvana ljubavlju" i kada voljeni partner, mozda, dvoumeci se, ne prihvata njenu ljubavnu odiseju. Bez okolisenja, ona kaze: „Molim te, razmisli dva puta, pre nedo sto odes zauvek..." („Mrvica nade"), da bi, odmah, potom, i dalje bila u zanosu zaumnog ushicenja ljubavne omame: „Moja ljubav je duboka kao okean/Moja ljubav je visoka do neba..." i logicno se zapitala: „Zar je zlocin sto te jos uvek trebam?/Zar je zlocin sto zelim da i ti trebas mene?..." („Zar je zlocin").
U poeziji srca, zenske iskrenosti i neposrednosti, Marijana Mladenovic, gotovo retko ili nikada ne zapada u „ljubavnu setu". Ona „ne ocajava", nju ne muce „ljubavne more", ona nije nostalgicna ni zenski povredjena. Pesnikinja zna za zakon „neravnoteze" u emocijama, pa zato, samo ponekad, ispolji dozu malaksanja, koju brzo zamenjuje dozom, opet, ljubavnog sunca: „Ljubavi moja/sve se budi/a ja venem." („Prolece, a ja venem"). Nesto slicnog malaksanja je i pesma „Kada mene jednom ne bude bilo", u kojoj, malo pateticno, zvuci molba dragom da joj na grob donese „crvenu ruzu" i kaze poslednju rec „ZBOGOM". Ovakvi stihovi u pesmama Marijane Mladenovic su retki, ali i kao takvi oni su z i v o t n i. Jer, nije sve pod kapom neba veselo i lepo. Ima pod njim i suza, i placa, i uzdaha, i grcave sentimente.
Pazljivi citalac poezije Marijane Mladenovic se rastaje sa njenom zbirkom „Tebi, inspiracijo moja" (naslov upravo srecno pogodjen za vrstu ovakve poezije), oplemenjen je i srecan sto jos jedanput saznaje da je „ljubav eliksir zivota" (S. Pandurovic), da ona „odnosi od coveka sumorne oblake plavih horizonata" (M. Crnjanski) i da je ljubiti voleti - a voleti ljubiti (V. Marjanovic), spas za sve nesporazume medju ljudima i danima, godinama - i zivota uopste.
U vreme kada poezija postaje privilegija samo izuzetnih zaljubljenika njenih poruka - i kada ona postaje hermetican tekst koji ne „prima u svest obican covek", poezija Marijane Mladenovic dolazi kao osvezenje iskrene pobude da se „dise i udise na hartiji". Lirika ljubavi ove mlade zene, kojoj zivot „nije naneo vidljive ogrebotine" vec je obdario, uslovno receno, smirajem, zadovoljstvom i porodicnom srecom, dozivljuje se kao praznik i crveno slovo pred kojim sabiramo snagu da koracamo kroz zivot uglavnom uzdignute glave.
Na Spasovdan, 2010. Prof. dr VOJA MARJANOVIC, knjizevnik
..............
LJUBAV KAO DOMINANTA JEDNOG DNEVNIKA
Marijana Mladenovic: „Dnevnik jedne ljubavi", „Poeta", Beograd, 2009.
„VOLIM, PA JEDNOSTAVNO VOLIM - DA TE VOLIM."
M. Mladenovic
Roman, pisan u obliku dnevnika, i to usijanim emocijama unutrasnjeg zara ljubavi kao „vecne emocije ljudskog postojanja i zivljenja" - moze imati cari ne samo poetskog dozivljaja, vec i intenzitete ljudske teznje da se u zivotu opstane „stameno i neuništivo".
Marijana Mladenovic (Beograd, 1965.), pesnik i pripovedac, autor vise prica i romana, poetskih tekstova i dve knjige: poezije („Tebi, inspiracijo moja", 2008.) i romana („Dnevnik jedne ljubavi", 2009.), kao da ostaje nezapazena u nasoj knjizevnoj javnosti - mada njeni kreativni ucinci govore sasvim suprotno. Dakle, da je rec o knjizevnom stvaraocu osvedocenog literarnog talenta, da je njen poetoloski i zivotni credo uvek zdrava i optimisticka vizija zivota - i, da je spisateljski diskurs u formi i jeziku, knjizevnoj retorici i etici, na zavidnoj visini. Izgradivsi takve kvalitete, najpre zahvaljujuci prirodnom talentu, a zatim knjizevnom zanatstvu, koji je spontan, otvoren i bujicno vreo - ona se javlja da obraduje posvecenike knjizevne reci do divljenja. Zadovoljstvo tog divljenja je utoliko vece, ukoliko ga neki kriticar medju prvima oseti i pruzi nadu za dalje putovanje u prostore umetnicke reci.
Roman Marijane Mladenovic, upravo je, rekli bismo, nastavak njene „uzarene poetske reci", ispisane u zbirci pesama „Tebi, inspiracijo moja". I u ovoj dnevnickoj, sada prozi, autorka se ponasa po diktatu svoje emocionalne prirode, da ne kazemo, vrucice culnih treptaja osecanja, uvek iz najdubljih dozivljaja zivotnih sadrzaja. Naravno, prepricavanje fabule svakog proznog ili poetskog dela, ne spada u domen knjizevne analize. Impresije i akcenti cvornih mesta sa porukama, u svakom umetnickom delu, treba da budu cilj kritike. Tako se i u romanu-dnevniku Marijane Mladenovic ne moze prepricavati sadrzaj, vec jedino iskazati poriv njene poruke; snaga njene ljudske plemenitosti; naklonost prema porodici i potomstvu; ljubav prema voljenom i zeljenom coveku, koji iako nije bas bio uvek „uz kolicinu njenih emocija", nikad nije bio „odbacen ni otudjen", vec dozivan umilnim recima i zahvalnoscu, napisanim pesmama i zeljom da „budu i on i ona uvek spojeni u zagrljaju" carske i bozanske ljubavi.
„Dnevnik jedne ljubavi" Marijane Mladenovic zasniva se na celnim tezama da su „ljubav i smrt - dve vazne i odlucujce komponente zivota". Ljubav je metafizika i fizika ljudskog bica - a smrt je najstrasnije i najkobnije osecanje, strah koji vlada covekom kao nocna mora. Mladenoviceva je toga svesna i u taj vrtlog tematskog sklopa svoga dnevnickog pisanja, utkala je svoj porod-decu (Andreu i Filipa) i coveka svojih emocija. Ispisujuci zivotne scene i detalje ljubavi i sukobe koji nikada nisu „opori i otudjujuci", Mladenoviceva je svoj dnevnik interpolirala lirskim scenama. U njima ima ispovednog, ljudskog i zenskog senzibiliteta, ima i suznih i smesnih reci, i osporavanja i prastanja - i jedne krucijalne poruke koja bi mogla biti moto ovog celovitog romana-dnevnika, pisanog kao pesma u prozi, sa elementima „srca koje govori glasom najlepse kantilene zivota": „Neka vam zivot ne bude vec napisana prica, nego roman kome ste sami umetali i ispisivali stranice.."
Romansirani dnevnik jedne ljubavi i srece zivotnog postojanja, Marijana Mladenovic je pisala da bi iskazala svu ljubav prema zivotu u protoku, ljubav prema trajanju u ljubavi i sudbinu glavnih junaka, Andjele i Igora, koje su isprepletane, jer se tu javlja i zal za izgubljenim suprugom, ocem, ali i bozanska ljubav prema coveku koji je „andjeo ili Bog" srece i zanosa autorke romana. Zato su sve peripetije lirski ispisivane cesto gnomicne, uvek u formi neke shvacene filozofije zivota, bilo koju je smislila i dozivela autorka ovog dnevnika, ili je to cula i upila u svoj misaono-emotivni spreg: „Posedovanje nas ne cini ni upola tako srecnim, koliko nas gubitak cini nesrecnim.." ili „Zivot je ono što planiras dok ti se desava buducnost..". Ima u dnevniku Marijane Mladenovic i misli koje su kompilacije uglednih mediatora sentenci i gnoma: „Bol ima snagu koja nas popravlja. On nas cini plemenitijim i poucava nas o dubokom smislu i vrednosti zivota"...
U romanu-dnevniku, zapisuje recenzent ove lirske proze, Veselin Dzeletovic Pavlov: „Ljubav prema voljenoj osobi nasuprot ljubavi prema deci, na neki nacin, isprecuje se..." Medjutim, rec je o dva vida osecanja ljubavi - ali komplementarne: jedno su emocije prema voljenom i do bola zeljenom coveku - i ljubav prema potomstvu, svojoj deci. Mladenoviceva to zna, pa se cesto gubi u pomami osecajnog naboja koji je u njenom bicu vid lavine. Ako je ljubav uvek vecna i nova - onda su i njena osecanja cesto drukcija: covek voli da bi ziveo zivot u zanosu i samo tako opravdava „sve svoje padove i nesporazume sa realnim datostima egzistencije".
U romanu Marijane Mladenovic, koji se cita „na dusak", ima ponekad i sladunjavih pasaza (ona je zenski „stvor koji ludo oseca"), ali se ta mesta u romanu iskupljuju autorovom zivotnom spontanoscu; dakle, bujicnom navalom reci koje su „cista poezija ciste duse". To je slap ljubavne vatre koja gori bez prestanka... I olujna stihija koja se ne smiruje...
Roman-dnevnik Marijane Mladenovic je storija intimisticke vokacije „zenskog srca", koje je zdravo i neunistivo. Samo takav odnos prema zivotu i ljubavi moze pobediti i „sva zla koja nam se isprecuju na precicama zivotnog hoda..." I ovoga puta, posle susreta sa poezijom Marijane Mladenovic, osecam svezinu i smisao zdravlja ljudskih cula, koja pokrecu zivot, cineci ga v e c n o p r o l e c n i m.
Na dan Cirila i Metodija, 2010 Prof.dr VOJA MARJANOVIC, knjizevnik