NOVO - ljubavni roman "Ljubav godine ne broji"

Novi roman objavljen je pocetkom marta 2011. godine, a promovisan pred Dan zena.

"Roman Marijane Mladenovic "Ljubav godine ne broji" moze se smatrati uzorom, ili cak i modelom kako se pise ljubavno stivo, lako prihvatljivo, i dostupno svakom onom citaocu koji zeli da u lektiri spozna pravi zivot na talasima iskrenih toplih emocija, strasti koje u svom naboju idu od bola do ushicenja...

 

...U ovom romanu koji je savremen u svim vremenima, a ambijentalno ogranicen, rimansijerka zacudo postize siroke i razgranate domete ljubavnih dozivljaja i iskustava, posebno kad je u pitanju razvoj lika junakinje. U vrtlogu novih ljubavnih izazova, junakinja ne preza ni od krajnje smelih resenja... Da li je novum romansijerke da se njena junakinja, odbacena od mladog ljubavnika, uz malo oklevanja, potpuno predaje ljubavniku u poznim godinama, u kome, svojim zarom i strascu razbudjuje erotski potencijal?..."

...Slobodne trenutke je provodila na najlepsim druzenjima sa kolegima pesnicima. Bila je rado vidjena u klubovima i udruzenjima, jer nije bilo osobe koju nisu dirnuli iskreni stihovi zenskog ranjenog srca.

Okruzena uglavnom starijim kolegama, bila je cesto meta muskaraca, koji su se trudili da joj priteknu u pomoc, pridrze kaput, sacuvaju mesto, poklone knigu, pozovu na pice. Kao i svakoj zeni, prijala joj je ta paznja i pogledi divljenja, ali na svaki direktniji poziv odgovarala je odlucno, ali duhovito.

- Kolega, ja sam udata zena, ali zahvaljujem vam se na tome. Znate kako kazu nasi stari: "ponudjen k'o pocascen".

- Koleginice, kada cu ja moci da dobijem vasu knjigu? Jako sam zainteresovan da je procitam. - cula je iz ugla sale.

- Na sledecem sastanku, obecavam. - nasmesila se, od srca, Nikoli, starijem kolegi, bujne talasaste, sede kose, na kojoj bi mu pozavideli i mnogo mladji.

Zapazila je da je, neprekidno, strelja radoznalim pogledom, dok jako aplaudira svakoj njenoj novoj pesmi...

 

... Marija nije ni sumnjala sta se mota po mislima tog coveka koji je bio dosta stariji od nje. Iako je, na prvi pogled, bio jedan prosecan gospodin, potpuno neupadljiv, bila je sigurna da topli pogled i iskreni osmeh otkrivaju njegovu dobru i cistu dusu. Bila je pocastvovana kada joj je zatrazio knjigu. Ponosno, ali i sa malim strahom od kritike, predala mu je na citanje i ocenu...  

 

...Mesecima, iz nedelje u nedelju, bio je sve uporniji i direktniji, otkrivajuci joj svoje namere. A ona se smo smeskala, kao stidljiva devojcica. Cinilo mu se da, u tim trenucima, u njenim ocima neki novi sjaj prekriva stalnu tugu, koju je samo on primetio. Jer svi su je videli kao mladu i veselu zenu, punu energije i inspiracije.

- Ali te oci? Ima u njima nesto sto je oziljak velikog bola, - govorio je Nikola, dok je samo povrsno poznavao. - A ja cu taj bol izbrisati, samo ukoliko bude zelela...

 

I KASNIJE, POSLE PUNO SMEHA, LJUBAVI, SUZA...

 

...Bila je uverena da je nasla onog ko je njeno ranjeno srce vratio i ispunio ga najlepsim sjajem. Za tako kratko vreme, Nikola je ubedio da u njoj ima puno vrlina vrednih postovanja i ohrabrio je da ih pocne negovati; upravo sa njim je spoznala da, iako su zadovoljstva uma nadmocna nad onima tela, jedna drugima nisu uzajamno nesaglasna. Bez stida je uzivala u svakom zadovljstvu koje se pred nju pruzalo. Svakodnevno joj je isticao dobre strane njene licnosti, ne dajuci joj sansu da se koleba, preispituje, sumnja. I sam je bio razboriti ljubitelj uzivanja, isuvise mudar da bi se stideo svih ljudskih zadovoljstava. Sve sto je postojalo kao mana, u njegovom zivotnom dobu, bilo je ispravljeno mnogim prednostima. On je bio zivi dokaz da starost nije lisena moci da pruza, ni zelje da prima zadovoljstva, samo ako se tome iskreno preda - dokaz da ljubav godine ne broji... 

 

"Nikad ne reci: nikad!"

Culi ste, sigurno, puno puta ovu recenicu, ali nastavljate da izgovarate: "Ja nikada ne bih..."

Govorila je to i Marija, junakinja ovog romana, dok je mislila da ce zauvek ostati na vrhu sveta, u zivotu koji je zivela kao u bajci. Odjednom, pocelo je da puca, da se roni, da propada... Shvatila je da se uvek trudila da ugodi i bude dobra i korisna svima, ali ne i samoj sebi. Tugovala je, patila, plakala, pa vremenom, iz stanja beznadja, presla u potpunu ravnodusnost. A onda, prava ljubav je pocela da je menja i vraca joj veru da je sreca uvek blizu, na dohvat ruke. Male stvari su pokrenule velike i ona se nasla u situaciji da uradi ono "nikad".

"Nikad ne recite nikad!", jer ne znate sta ce vam sve zivot servirati, cime ce vas razocarati, razoriti, a onda utesiti, nagraditi. Suvese smo kratko u tom trenu sto zivot se zove zato ne odbacujte ni jednu sansu koja ce vam vratiti osmeh na lice. 

 

TREBA TI NEKO

Kada ti zivot na tren pocrni,

kad ti se i poslednja nada smrvi,

kada ti sudbina okrene ledja

i svaka rec te duboko vredja,

treba ti neko koga ces sniti,

za kim ces jutrom srecu piti,

zbog koga na lice osmeh stavljas

i svaku tugu i bol zaboravljas,

neko drag zbog duse svoje,

neko ko hrani vene tvoje,

neko za tebe nemerljivo vredan

iako za druge neprimetan,

tvoja srodna dusa i sva sreca,

tvoja ljubav najveca,

nebo u hiljade duginih boja,

neunistiva inspiracija tvoja. 

 

...Zar ne znas da prava ljubav godine ne broji,

zar ne vidis da mi tvoja mladost lepo stoji?

Ne sudi po ambalazi, videces na kraju,

da i ove ruke moje milovati znaju...

 

- Postovani slusaoci, bio je to Zeljko Samardzic sa pesmom "Prava ljubav godine ne broji"... To kaze Zeljko, a sta kazete vi?... Ocekujemo vase komentare na telefon: 112233.

Marija je pokusavala da otvori oci, ali kapci su bili kao od mermera. Cula je kako, neki njoj nepoznati glasovi, diskutuju o poznatim parovima koji zive u pravoj ljubavnoj idili, bez obzira sto ih deli velika razlika u godinama, neke čak i vise decenija... Trudila se da u misli dozove poslednja secanja, kao odgovor na pitanje gde se nalazi i zasto joj je telo tako tesko i skoro mrtvo. Do nje su, kao kroz maglu, dopirali i drugi zvuci, sve se oko nje komesalo...

- Marija! - cula je nepoznati glas koji doziva njeno ime - Marija, sa nama ste. Pokusajte da otvorite oci. Sve je u redu.

Dala je sve od sebe, svu svoju snagu uperila je u svoja dva kapka, koji su je do tada uvek slusali. Lagano, kao da nema komandu nad svojim telom, otvarala je oci.

- Marija, sve je u redu. - govorilo je prelepo nezno devojacko lice, a plave oci su je hrabrile. - U bolnici ste. Bilo je gusto, ali sada ste dobro. Pokusajte da bar malo budete budni, a posle ce vam biti dozvoljeno da spavate koliko god zelite. Ustvari, san ce biti glavni deo vase terapije za oporavak.

- Sta mi se desilo? - jedva je uspela da izgovori, jer usne su joj bile suve, a telo utrnulo.

- Pozlilo vam je na ulici, kolabirali ste i Hitna pomoc vas je dovezla kod nas. Imali ste jezivo los pritisak i pravo je cudo sto ste prosli bez vecih posledica.

Marija je gledala to mlado lice koje je blistalo. U ocima se citala mladost, sreca, zadovoljstvo.

- I ja sam bila srecna nekada. Nekada davno. - pomislila je. - A sada sam u ovoj beloj sobi sto mirise na smrt, vracena u zivot da i dalje tugujem i patim, da umirem lagano iz dana u dan.

Smeh koji se cuo iz susedne sobe, izazvan raspravom na radiju, skrenuo joj je misli na kratko. Slusala je kako muskarci odobravaju ovkavu vezu, a zene, uglavnom, osudjuju...

- Da li je stvarno moguce da su ovi ljudi, o kojima vode zestoku borbu, srecni? - mislila je. - Kako moze muskarac, dvostruko stariji od zene, da je razume, da je voli i usreci kao zenu, kao suprugu, kao ljubavnicu? Svasta! Mene ne razumeju ni ovi koji su malo stariji od mene, sta bih tek sa nekim ko bi mi otac mogao biti?... Gluposti!!!...

 

Tako je pocelo, a ona ni slutila nije da ce ubrzo biti akter "ljubavi sto ne broji godine", da ce posle razocarenja, koje je moglo kostati zivota, sresti starijeg coveka sa kojim ce proziveti bajkovitu pricu.  

 

 

Govoris mi da godine tvoje 

uz mene mladu lepo ne stoje,

da odsjaj tuge na tvome licu

ne ide uz mene radosnicu.

A ja te volim mimo sveta

i ne marim ako to nekome smeta;

sa tobom mi je zivot opet pun boja,

jer te treba nezna dusa moja.

A ti tvoji trenuci bola i tuge

nek' predju sa tebe na neke druge,

da se u mom zagrljaju i mojim rukama

budis radostan, a ne u mukama.

Zivot je kratak, za tren ce proci,

starost ce brzo i meni doci;

zato ja zivim za lepe sate

koji na lice osmeh srece vrate

i budim se srecna sto te volim jako.

Neka zauvek ostane tako.